Moj mininalni sin, od godinu i kusur, jako voli točkove i kao i svako dete, kolica. Stalno gura svoja kolica, a voli da drži i mamu za ruku i ta je kompozicija vrlo zahtevna za izvesti.  I padne nama na pamet, zapravo mom mužu, sad već pomalo nagriženom ravnopravnošću, da mu kupimo kolica, za bebe, igračku, da gura. I ja saopštim negde tu ideju, kad krenu saveti, da postoje kolica kao za pijacu, isto mala, igračka, pa da postoje kolica kao u prodavnici, isto mala...samo da se izbegne da muško, dobije kolica za bebe da gura. A zašto? Čemu služe igračke? Služe da nas pripreme za uloge koje ćemo imati kao odrasli, a moj minimalni sin ne treba da gura kolica kad odraste? Ne treba da bude tata, nego samo mamama treba da pucaju leđa u manevru – gura kolica i drži mamu za ruku. E pa neće moći, ima da dobije mala kolica koliko sutra.

Danas je 8.mart i ja ga vidim  kao esnafski praznik, svih nas koji/e se borimo za povećanje ravnopravnosti žena i muškaraca.  Suština je u borbi, u tom procesu, koji nije završen, koji traje, zato što je partijarhat na delu.

Okosnica svega je ekonomija, međutim čini se da je najveći problem i dalje u porodici, u privatnoj sferi, u kući . I kada ste ekonomski nezavisne i puno radite i dalje bijete bitke na dnevnom nivou, oko toga ko će šta uraditi. I te bitke su iscrpljujuće. Zato što i kada nisu stvar praktična, jesu ideološka i principijelna. Verujemo u ravnopravnost i hoćemo da budemo ravnopravne i ne možemo dozvoliti da to ne budemo, čak i ako fizički, tu neravnopravnost možemo da izdržimo.

Dakle i kada „imate preduzeće“ (geslo dela ženskog pokreta u Srbiji ove godine je „manite se poklanjanja cveća, vratite nam naša preduzeća“) i imate porodicu vi ste u ozbiljnom problemu u privatnoj sferi oko podele kućnih poslova, zapravo i više od toga - oko organizacije života i toga da je sve vaša odgovornost. I ne možete da izdržite, jer veliki deo energije trošite i na bes zbog nepravde. Nepravde i nedostatka solidarnosti.

 I nije to stvar izbora, jer neko mora. Odnosno jeste stvar izbora, da živite same i/ili sa decom, da znate da sve morate same i da vam bude nekako lakše, jer se ne natežete oko svake oprane viljuške, opranih gaća, usisane mrve. Oko toga ko je šta zaboravio da ponese i uradi. U redu je i izbor u kom žene ostaju kod kuće, zato što tako hoće, ali je u redu i da muškarci ostaju kod kuće.

To je sada tranzicija, u sferi kućnih poslova, tu mi bijemo bitke, danas. Ne zato što nam je teško da radimo, nego zato što nije to naš posao koji mi povremeno delegiramo, da nam neko pomogne, kad smo sprečene (a sprečene smo samo poslom), pa i tada moramo da ostavljamo spiskove, jelovnike, autfite, zadatke... O tome se zapravo radi.I o tome da kada ne uradimo ili ne uradimo dovoljno dobro primamo kritiku, a nikas iskrenu zahvalnost ili bar vidljivo prepoznavanje onoga što radimo, svaki dan. 

Zato država mora da uđe u privatnu sferu, jer je ovo neodrživo. Na primer, da se propiše roditeljsko odsustvo i za očeve, jer će se time znatno smanjiti diskriminacija mladih žena od strane poslodavaca (uradili Danci), da se motivišu očevi da koriste porodiljsko odsustvo – svaka takva porodica dobija neku mesečnu apanažu (imalo u Švedskoj); ili u krajnjem slučaju štrajk! Da malo ništa ne radimo ili čekamo instrukciju i pitamo, čim završimo, je l sad imam slobodno? I odemo. Negde. Da radimo nešto. Što rade slobodni ljudi.